Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku. Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladog pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga, možda, ima u osećanju mlade devojke prilikom prvoga viđenja sa onim koji bi hteo da je prosi. Razume se nekad, kada tom viđenju nisu prethodili mnogobrojni randevui i opširna korespodencija. Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnom pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu, video sam publiku u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci. Šapčanin me je dočekao sa onom ljubaznošću i predusretljivošću koja je bila jedna od njegovih najlepših osobina, pa ipak ja sam se osećao pred njim kao optuženi kome će predsednik suda saopštiti presudu. - Pročitao sam vaš komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! - poče Šapčanin. - Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ublažiti, ali uglavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici. Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese. - Ali - nastavi Šapčanin i zavuče ruku u fioku vadeći rukopis otud - ali ja vam, mladi čoveče, savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni! Još čim je Šapčanin izustio reč "ali", mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza toga "ali" dolazi nešto neprijatno, nešto oporo, nešto grubo, nešto nemilosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskoga saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne državne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mije zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačijim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još jednom: - I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!
